Српске светиње

МАНАСТИР ГРАЧАНИЦА

Манастир Грачаницу је саградио Св. Краљ Милутин 1310. године и посветио је Успењу Пресвете Богородице. Манастир се налази у селу Грачаница, 5 км. удаљен од Приштине, административног центра Косова и Метохије. Време 14. и 15. века био је период велике духовне славе манастира. У Грачаници је живело стотине монаха који су били развили веома интензивну духовну и уметничку делатност. У другој четвртини 16. века ту је било и средиште новобрдског митрополита који је у манастир донео и прву штампарију. Касније, услед великих турских зулума, манастир је напуштен и црква је служила за парохијске потребе. После Другог светског рата, манастир су обновиле монахиње и од тада он служи као женски манастир. Данас у њему живи 20 так сестара које се баве иконописањем, везом, пољопривредом и другим монашким послушањима.

Након рата на Косову и Метохији 1999 године у манастир Грачаницу је пренето седиште епископа рашко-призренског који је морао да напусти Призрен. Манастир је постао не само духовно већ и национално и политичко средиште српског народа овог краја. У њему се свакодневно организују бројни скупови и састанци са међународним представницима са циљем да се обезбеди опстанак и живот српског народа на Косову и Метохији.
Црква манастира Грачаница је грађевина са пет кубета са основом уписаног крста, те као таква припада групи првокласних архитектонских остварења свога времена. Спољна припрата је саграђена у крајем 14. века у време Св. Кнеза Лазара. У 16. веку припрата је осликана фрескама. Михајло и Евтихије, познати сликари из Солуна завршили су фреске у главној цркви до 1321. Небеска литургија, пророци и еванђелисти су насликани на главној куполи испод фреске Христа Пантократора док се на зидовима наоса могу видети циклуси Великих Празника, Христовог страдања, чуда, прича, Христовог Роджества и Васкрсења, призори из живота Богородице, Св. Николе и Календар светих. Призори који приказују Евхаристију као и старозаветни мотиви налазе се у олтару. Св. Краљ Милутин и његова супруга краљица Симонида, византијска принцеза, приказани су у централном луку као владари којима сам Господ даје власт преко анђела који на њихове главе спуштају круне. Немањићко стабло порекла и Страшни суд су насликани у предњем делу наоса док су и ван припрате сачувани фрагменти фреака из 14. века. Поред осталих фресака значајни су циклуси Васељенских сабора, Акатиста Пресвете Гоборородице и Рођења Господњег. На зидовима ове цркве такође се могу наћи и портрети српских архиепископа и патријараха као и погребна сцена грачаничког митрополита Дионисија. Грачаничка ризница је уништена у пожарима 1379 и 1383. У манастиру се и данас чува збирка старих икона, међу којима је значајна икона Христа Милостивог из 14. века која је јединствена по својим димензијама (269 cm x 139 cm). На манастиру је до сада урађено више градитељских и сликарских конзерваторских радова.

МАНАСТИР СОПОЋАНИ


Манастир Сопоћани је задужбина Св. Краља Уроша I и саграђен је у другој половини тринаестог века. Налази се у долини реке Рашке, близу древног Раса - средишта српске средњовековне државе. Манастирска црква је посвећена Светој Тројици. У Средњем веку манастир је био напредно духовно средиште са више од стотину монаха. Читав манастирски комплекс је још и данас опасан дебелим бедемима. У цркви је сахрањено неколико чланова краљевске породице Немањића. После битке на Косову Турци су спалили манастир. Чак је и црква била озбиљно оштећена. Обнова је уследила у петнаестом веку. Крајем 16. и почетком 17. века манастирски живот у Сопоћанима је опет био у процвату. Године 1689, у периоду великих устанака против Турака, Турци су опет спалили манастир који је остао пуст све до нашег времена. Након Другог светског рата у манастиру је живело сестринство које је обновило монашки живот да би 1996. године Сопоћани опет били претворени у мушки манастир. Од тада у манастиру живи младо братство епископа Артемија. Ново братство сада активно ради на духовној и материјалној обнови ове важне и знамените средњовековне задужбине.

МАНАСТИР ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА


Манастирски комплекс Пећке Патријаршије састоји се од четири цркве које су саграђене у периоду између 13. и 14. века. Вековима је овај манастир био средиште Српске Православне Цркве. Налази се у прелепој Руговској клисури поред реке Бистрице. До осамнаестог века манастир је био напредно монашко средиште са стотинама учених монаха. Услед сурових турских зулума Патријарх Арсеније је крајем седамнаестог века у великој сеоби повео из овог подручја хиљаде хришћанских породица у Јужну Угарску. И поред притисака локалног муслиманског становништва манастир се одржао до данас. Након Другог светског рата Пећка Патријаршија је претворена у женски манастир. Мада овај манастир административно не припада рашкопризренској Епархији, његова историја је уско повезана са историјом других манастира ове Епархије. Као ставропигијални манастир Пећка Патријаршија је у непосредном надлештву Српског Православног Патријарха у Београду где је данас средиште Патријаршије.

Данас је манастир Пећка Патријаршија веома важно духовно средиште са сестринством од 25 сестара. Након пожара који су 1981. године подметнули Албанци изграђени су нови манастирски конаци са новом Патријарховом резиденцијом. Након рата на Косову и Метохији 1998-1999 манастир Пећка Патријаршија постао је духовни и национални центар за преостале Србе северно-метохијског и хвостанског региона. Сестринство се бави хуманитарним радом и одржава манастирску економију. Манастиру припада и метох у Будисавцима, недалеко од Клине где две монахиње бораве саме под заштитом снага КФОР-а.

МАНАСТИР СВЕТИ АРХАНГЕЛИ


Манастир Св. Архангели је велики манастирски комплекс у клисури реке Бистрице, 3 км. недалеко од Призрена. Манастир је задужбина цара Душана који је саградио ову велику лавру у периоду између 1343-1352. године. Манастир је у средњем веку имао братство од више стотина монаха, а у склопу манастирског комплекса налазила се велика црква Св. Архангела, мања црква Св. Николе, пространи и вишеспратни манастирки конаци, библиотека, болница као и пространа манастирска трпезарија саграђена у облику уписаног крста. Након освајања Призрена 1455. године Турци су манастиру нанели велику штету. Манастир је убрзо услед великих зулума опустео тако да од друге половине 16. века почиње његово темељито рушење. Од камена манастирске цркве Синан Паша је 1615. године саградио своју велику џамију у Призрену. Обнова манастира је почела 1995. године и до сада је саграђен само један конак са капелом.

Пре рата је било планирано да се у манастир пресели седиште Епархије и да се развије центар издавачке делатности. Нажалост, ратна збивања су онемогућила ову намеру. Ратна збивања манастир је с Божијом помоћу преживео и монаси су сво време остали у овој светињи под заштитом немачких снага КФОР-а. Данас у манастиру живи братство од 8 монаха које се бави дуборезом и другим монашким активностима. Повремено преостали верници из Призрена долазе у манастир на свету литургију.

МАНАСТИР СВЕТА ТРОЈИЦА


УНИШТЕН У ЈУЛУ 1999


Манастир Св. Тројица се налази у подножју горе Русенице недалеко од Суве Реке. Нема тачних података о његовом оснивању, мада се сигурно зна да је постојао пре 1465. године од када се почео водити његов стални Поменик (катастих). Манастир је поседовао вредну збирку рукописних књига од 15-18 века. У турско време манастир је више пута пострадао али се у њему никада није гасио монашки живот. Године 1829. манастир је опустео да би поново био обновљен 1837. године. Од 1968-1985 године манастиру је од стране Албанаца у више наврата наношена штета, сестринство злостављано, а виновници никада нису били изведени пред суд. У близини манастира је испосница Русеница из 14. века у којој су живели подвижници анахорити. У манастиру тренутно живе три монахиње. Сестре се баве иконографијом и другим манастирским послушањима. Манастир се налази на посебно лепом месту са кога се као на длану види читава метохијска равница.

Ова древна светиња нашла се под ударом албанских терориста непосредно након завршетка рата. Сестринство је у последњем тренутку евакуисано и данас је прешло у новообновљени манастир Св. Николаја у Кончулу, на северу Косова. Конаци су запаљени већ првих дана након одласка монахиња да би коначно црква била минирана почетком јула 1999. године. Од тада до данас манастир остаје у рушевинама. У међувремену Албанци су потпуно разорили српски део села Мушутиште у близини манастира и сравнили са земљом древну Богородичину цркву из 1314. године.
МАНАСТИР ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ


Манастир Ђурђеви ступови задужбина је Великог Жупана Стефана Немање и налази се на шумовитом брежуљку изнад Новог Пазара. Комплекс чине црква Св. Георгија, трпезарија, манастирски конаци, цистерне са улазном кулом. Манастир је саграђен 80тих година 12. века. По спољашњем изгледу храм је једнобродна црква са троделним олтарским простором. У предњем делу цркве налазила су се две високе куле - стлпа (ступа) што је целој грађевини давало романички изглед.
Фреске које су већим делом оштећене, а делом пренешене у Народни музеј у Београду припадају традицији Комнена и врло су спретно биле уклопљене у архитектуру храма која је посебно била упечатљива по куполи насађеној на елиптичној осноови. Након што је на улазну кулу додата апсида са источне стране 1282-83 улазна кула је претворена у капелу са гробницом Св. Краља Драгутина. Након тога капела је осликана сликама историјске садржине. Манастир је у више наврата обнављан, а у 18. веку дограђена је и нова трпезарија, конаци док је нартекс католикаона осликан новим фрескама. Пропадање овог манастира почело је у турским временима и доживело је врхунац између два рата у 20 веку. Археолошка истраживања и рестаураторски радови су предузети између 1960 и 1982. године у склопу радова на комплексу Старог Раса и манастира Сопоћани. Заједно са њима је и овај манастир проглашен делом Светске културне баштине 1979. године.

Систематска обнова целог манастира почела је у пролеће 2001 године. Владика Артемије је већ послао тројицу монаха у Ђурђеве Ступове да надгледају обнову и изградњу нових конака. У првој фази биће изграђен конак за монахе са капелом. Касније се очекује да ће почети обнова саме цркве према постојећим пројектима.[

ХИЛАНДАР

Хиландар (гр. Χιλανδαρίου) је српски манастир који се налази у северном делу Свете горе Атонске (гр. Аγιоν Оρоς), државе православних монаха која постоји више од хиљаду година. Света гора је смештена на Атосу (гр. Аτоς), трећем краку полуострва Халкидики у северној Грчкој, а манастир се налази на 2,5 километара од мора. Посматран споља манастир има изглед средњовековног утврђења, с обзиром да је утврђен бедемима који су високи и до 30 m. Спољни зидови су дугачки 140 m и окружују површину која је скоро 75 m широка. Манастир је овако утврђен с обзиром да је у прошлости, као и остала утврђена монашка насеља на Светој гори, морао да се брани од гусара. Неки сматрају Хиландар једним од првих универзитета, у претходничкој форми, а конкретно првим српским универзитетом.

Манастир Хиландар су у рангу царске лавре подигли Стефан Немања (у монаштву Симеон) и његов син Сава 1198. године, а у манастиру је 1200. године умро Стефан Немања. Краљ Стефан Урош I je 1262. године значајно утврдио манастир. Хиландар је нарочито помогао краљ Милутин, који је око 1320. године на месту старе подигао нову цркву Ваведења Богородице, која и данас служи као Саборна црква. У време краља и цара Душана Света гора је дошла под његову власт, а то је период највећег просперитета манастира. У вековима турске владавине, Хиландар су помагали руски цареви и молдавски кнежеви у XVI веку, а српски патријарси из Пећи у XVII веку. Почетком XIX века створена је прва нововековна српска држава, па је настављена богата традиција хиландарско-српских односа. У новијој историји манастир је значајно страдао 2004. године у катастрофалном пожару, а у току је обнова оштећених грађевина.

Хиландар представља једно од назјначајнијих средишта српске културе и духовности. Кроз векове, релативно заштићен од напада и пљачкања, у сигурности Свете горе Атонске и њене аутономије, био је поштеђен судбине која је задесила скоро све друге српске манастире. У Хиландару је очувана најбогатија колекција оригиналних старих рукописа, икона, фресака, тако да он у данашње време представља најзначајнију ризницу српске средњовековне културе уопште. Манастир се од 1988. године, заједно са осталих деветнаест светогорских манастира, налази на УНЕСКО-вој листи светске баштине у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином Планина Атос.

ЕВО ЈЕДНЕ ЗАНИМЉИВЕ ПРИЧЕ

КАРУЉА

Срби и Руси пустињаци у Каруљи - СВЕТА ГОРА

Од братије са пута на Свету Гору - КАРУЉА

Унутрашњи део Каруље зову Унутрашња пустиња.То је врло каменити део Свете Горе, врло стрм, врло оскудан водом (пију кишницу што скупљају у време када има кише - јесен-зима).

Терен је врло неприступачан. До Каруље се долази бродићем, а онда се пентра по стенама и долази се до унутрашње Каруље.

Ту су врло сурови услови за живот. Ту живе монаси пустињаци. Има приличан број и пећина, оне су врло згодне када је много врућина да се мало одахне од те јаре. Стене се обрушавају готово по вертикали и користе се ланци и мердевине за пењање и спуштање.



У Црвеној пећини


Кишница - борба за воду


Жичара за ствари